Ђуро Перић: Знао сам све Титове тајне

Многе поруке за Тита и данас су тајна. Али, не и за посланика ПУПС-а Ђуру Перића. Кроз његове руке прошли су бројни папири, откривено је на стотине шифри… Као криптолог тумачио их је на „путовању мира“ бродом „Галеб“, где је пут Африке пошао заједно са Брозом.

Пола века касније, Перић седи у посланичким клупама и бави се неким сасвим другим темама, а за „Новости“ се сећа тих дана.

Припремао се „Галеб“ да из Сплита заплови у свет. Била је 1961. година. Перић се бавио криптологијом.

– Завршио сам школу у Темерину и почео да радим у крипто бироу. Шеф ми је био предратни професор математике и физике Габријел Перпар. Он је идејни творац нашег првог компјутера, званог ЦЕР 10 – сећа се Ђурић шта му је обезбедило улазницу за „Галеб“.

Прочуло се шта све криптолози могу, какве су све поруке читали, које су све податке „пресрели“. Појавили су се и шифрери телепринтери. Одлука је пала, све се то мора испробати на великим даљинама. Перић се укрцао на брод – заједно са Титом и Јованком. Заједно са малим „Галебом“, као помоћним пловилом, и „Ловћеном“, који је био брод магацин, кренули су ка Гани.

– Тито је са најближом пратњом био у посебном делу брода. Али, често смо га виђали. Сећам се да је сатима умео да шета палубом. Некад сам, некада са Јованком. А највише времена проводио је седећи за столом, на којем су столњак држале штипаљке, да га не однесе ветар. Писао је без престанка – прича Перић.

До прве станице – Гане, експедицији је требало 14 дана. Видели су само море. Од копна само ћошак Гибралтара, једне ноћи. Коначно су се усидрили у Акри. Тито је отишао у резиденцију. Из Београда је у сред ноћи стигла депеша. Перић је морао да је однесе Титу.

– Довезем се до резиденције. Свирам колима када сам дошао на капију, али нико не одговара. Уђем, када дуж пута који води до зграде војска Гане, која треба да чува Тита, спава. Покрили се шињелима, одложили пушке. Прођем до Титове собе, дам депешу нашем генералу који је био испред и кажем да ови спавају. Он ме остави да чувам Тита и оде да их буди – сећа се Перић.

Наредна станица била је Того. Њу памти по томе да је председник ове земље сваком члану посаде дао по џак од 50 килограма сирове кафе. У овој земљи „морнари“ су понешто и пазарили. Гледали су шта су купили, кад појави се Тито.

– Колико си то платио? – пита једног који је држао мали транзистор.

– 40 долара – одговори му.

– Могао си то јефтиније да купиш у Београду – насмеја се Тито.

Ређали су се Гвинеја, Мали, Мароко, Еритреја… Стизале су преписке Хрушчова и Тита о убиству Патриса Лумумбе. Пре Зимбабвеа стигла је порука да председник моли да Тито на тле изађе предвече, јер је био рамазан.

– Били смо већ малтене стигли. И онда Тито смисли план. Идемо сви да пецамо. Тада сам га први пут видео у кратким панталонама. Упецао је на тону рибе – сећа се Перић.

Са „Галеба“ памти и анегдоту о вискију. Генерал Жежељ, Перићев шеф на броду, куповао је ово пиће где год је стигао и слао га свима у СФРЈ – од послуге у „Карађорђеву“ до чланова влада. Један је отишао на адресу Стеве Крајачића, министра унутрашњих послова Хрватске, који је волео да ужива у раскоши. Он је, мислећи да је поклон од Тита, послао поруку на брод. Перић ју је дешифровао. Писало је:

– Драги Тито, хвала ти што на тако битном државном задатку мислиш на мене. Само ме чуди што си ми послао овај кочијашки виски.
Њему је запао слаби „Жорж пети“, а Тито се, када је прочитао поруку, нашалио:

– Е, баш ми је драго што је баш он добио то пиће.

Негде после месец и по пута, Перић је добио задатак да оде у Париз, где ће бити и председник Лаоса. Требало је да узме химну ове земље, јер су њени званичници ускоро намеравали да посете Београд, а наши нису имали музику. То је урадио и вратио се за Србију. Тамо се много тога променило док је он пловио „Галебом“ – док је био око Канарских острва родио му се и син.

Неколико месеци касније позван је на званичан пријем. Од Тита је у знак захвалности добио сат „шафхаузен“ са посветом – Тито. А ишао је на пријем мислећи да ће му замерити што није успео да за Броза набави филм „Алекса Дундић“. Или што је по повратку из Париза у авион којим је летео као специјални курир примио чувеног фудбалера Владицу Поповића, који није имао место.

СПРЕЧИО ДИВЕРЗИЈУ УСТАШКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ

Пре „Галеба“ Перић се посебно истакао у свом послу. До њега је 1952. године доспела шифрована порука коју је полиција одузела на граници. – Сатима сам је тумачио. Писало је да су све бране на Драви миниране и да ће за пет дана експлодирати. Брзо сам обавестио шефа, а он полицију. Спречили смо катастрофу коју је желела да направи усташка емиграција. Шта се спремало никада није објављено. Ово сада први пут причам. Добио сам награде и речено ми је да сам испунио животни век – каже Перић.

преузето са интернет портала дневног листа „Вечерње новости“

Коментари су дозвољени 30 дана по објављивању чланка. Ако желите да нам се обратите, пишите нам.

Подели на Фејсбуку

Facebook Share

Tweet

Google Buzz