„Кучево и Хомоље су ризница природних лепота, културног наслеђа, изворно сачуваних мистичних обичаја, златоносних река и магичних пећина“ , рекао је министар за бригу о селу Милан Кркобабић и додао „И управо то су могли да виде, чују и осете бројни посетиоци Михољских сусрета одржаних прошлог викенда у Нересници“.
Да ли сте чули за плес русаљки, црне покладе, папаруде или влашку љубавну магију?
О свему томе имали су прилику да чују из прве руке посетиоци Михољских сусрета села општине Кучево, бисера Хомоља. Влашки обичаји важе за једну од најстаријих и најмоћнијиг тајних традиција у Европи. Ови ритуали преносе се искључиво усменим путем с колена на колено, изводе их влашке врачаре и представљају део традиције Источне Србије.
У знаку традиције били су и бројни штандови са рукотворинама и занатским производима, дегустирала су се и локална јела испод сача, а надметало се у пастирском вишебоју – бацању камена с рамена, надвлачењу конопца, трчању у џаку…
Занимљиво такмичење одиграло се и у игри „рука кантар има“ где је прво место припало селу Турија, друго Раденци, а треће селу домаћину – Нересници.
Ипак, право одушевљење публике изазвао је снажни Давид Томић, који је у такмичењу снаге подигао тег тежак чак 120 килограма – чиме је својој званичној титули стронгмена, шампиона на домаћим и међународним такмичењима у снази, додао и ништа мање важну, сеоску златну медаљу. Како Давид каже, драго му је када га зову најјачим човеком региона.
У селу Ђурђево код Жабља такмичило се, играло и певало, али део програма који сваке године највише привуче пажње је радионица израде народне ношње. Некада део живота, данас представља круну традиције Србије.
Овај комплексан уметнички и занатски процес, подељен у више корака, захтева познавање етнологије, примењене уметности и старих заната, а израда једне аутентичне ношње у потпуности се заснива на ручном раду и комбинује неколико традиционалних вештина.
Израда почиње избором и ткањем природних материјала попут домаћег платна, сукна или чоје на традиционалном разбоју. Након кројења, платнени делови се ручно украшавају богатим везом, златокапом или срмом по мотивима тог краја. Горњи делови, попут јелека, шију се од чвршћих материјала и опшивају гајтанима кроз старински терзијски занат. Процес се заокружује комплетирањем детаља попут тканица, као и неизоставних ручно плетених кожних опанака.
„На нашим радионицама почињемо са израдом једноставнијих делова ношње, како би све заинтересоване жене и девојке могле да се опробају с успехом. Уз кореографе локалног КУД-а научила сам много о пореклу и мотивима, јер сваки географски регион Србије има специфичне кројеве, боје и шаре. Уживам у томе и трудим се да девојке научим како се некада израђивала спрема за удају или одећа за саборе и славља, а у којој оне данас изводе своје фолклорне тачке“, рекла нам је Данијела Млађеновић из организације Михољских сусрета у општини Жабаљ.
Други део овогодишње чајетинске манифестације, у селу Трипкова, био је у знаку уметности – изложени су радови са радионице осликавања стакла, али и трационално посвећен племенитој животињи – коњу. На каравану коња са запрегама бирала се најлепша запрега, најбоља кочија и најлепши коњ.
Михољски сусрети села, који су на много начина хиљадама посетилаца до сада пружили аутентичне и незаборавне тренутке, настављају се и наредних недеља, све до краја октобра. Већ наредних дана сви заинтересовани могу да се забаве, окушају снагу или покажу вештине али и опусте се уз песму, игру и укусне залогаје у селима широм Србије.
На реду су Суботица, Пландиште, Шабац, Лапово, Сокобања, Крушевац, Лучани, Зајечар, Нова Варош, Брус, Бољевац, Сурдулица, Сврљиг и Пријепоље.
