У њима радно место проналазе сакупљачи отпада, неквалификовани, особе са инвалидитетом и они који због година не могу да дођу до посла.

Када је пре 13 година изгубила посао графичког дизајнера Иванка Стаменовић – Грујаковић је још могла да се нада да ће, после кризе, опет живети од свог рада. У међувремену је навршила педесету годину и ушла у категорију „неконкурентних на тржишту”, премладих за пензију, а престарих за нови посао.

Потенцијал у њој поново је видело тек социјално предузеће „Еко бег”, које окупља жене у њеној позицији и упошљава их на рециклирању банера са билборда и прављењу торби од тог материјала.

– Нас пет стално ради у „Еко бегу”. Новац није велики, али када имате педесетак година изгубили сте шансу за прави посао, унајмљују вас једино на црно и отпуштају чим стигне инспекција. У „Еко бегу” имамо перспективу, наш посао који, ако будемо упорне, једном може почети да доноси и добитак за нешто више од пуког преживљавања – прича Иванка Стаменовић-Грујаковић.

„Еко бег” је једно од шачице социјалних предузећа у Србији. Ова предузећа запошљавају транзиционе губитнике, необразоване и неквалификоване, особе са инвалидитетом, бивше затворенике, избеглице и расељене, оне који пате од недовољне менталне развијености. Они чине огроман проценат оних који су сада на евиденцији Националне службе за запошљавање а још већи постотак је оних који тамо нису ни пријављени јер знају да нису подобни ни за једног послодавца.

– Погледајте старосну и образовну структуру Србије. Статистички посматрано, ми смо нација све старијих људи. Око 1,3 милиона особа није завршило основну школу. Око 300.000 не уме ни да напише ни да прочита своје име. Где ће они да нађу радно место – пита Милан Кркобабић, заменик градоначелника Београда, задужен за социјална питања.

Профит социјалних предузећа се дели на плате радника и на програме за њихову едукацију и, када је реч о маргинализованим групама укључивање у заједницу. Дугорочно, сваком социјалном предузећу је циљ да раднике оспособи да нађу бољи посао. А при том се скида терет и са државног буџета, пошто се из њега бришу дојучерашњи примаоци социјалне помоћи. Отуд није чудо што социјална предузећа помажу и много развијеније државе, попут Велике Британије, где она представљају пет одсто свих тамошњих фирми и зарађују око осам милијарди фунти годишње, што је један одсто годишњег бруто националног производа те земље.

– Држава може да одобри олакшице у сфери ПДВ-а, пореза и доприноса, као и да пропише обавезу позитивне дискриминације социјалних предузећа на тендерима за јавне набавке. Те мере ће предвидети нацрт закона о социјалним предузећима, који ће бити готов у октобру – наводи Кркобабић.

Тај би закон могао да отвори радна места за оне којима сви остали прописи који налажу позитивну дискриминацију нису били од користи. Од пре годину дана држава је одредила квоте по којима класична предузећа морају да приме особе са инвалидитетом или да, уместо тога, уплаћују таксу. После охрабрујућих почетних резултата, тај закон је достигао свој лимит, а још 18.500 особа са инвалидитетом је и даље на списку Националне службе за запошљавање.

– У протеклој години упослено је 6.000 особа са инвалидитетом, у поређењу са 200-300 особа годишње, колико се запошљавало раније. Али међу особама са инвалидитетом више нема погодних кандидата за посао, што је кривица система образовања. Власници фирми се сада жале да су, будући да више немају кога да унајме, принуђени да плаћају таксу, која је можда превисока. Зато је време да другачије поставимо систем образовања за особе са инвалидитетом и да им помогнемо да отварају сопствена мала и средња предузећа – каже Жељко Илић, из Форума младих са инвалидитетом, који ће заједно са Британским саветом организовати пројекат обуке за покретање социјалних предузећа.

Међу неколико досад отворених социјалних предузећа у Србији бескућнике, као колпортере, запошљава магазин „Лице улице”.

– Пола профита иде на зараде продаваца, а остатком се финансирају штампање и радионице за лично усавршавање. На пример, за описмењавање, али и финансијско описмењавање, подучавање тих младих људи, који су навикли даживе од данас до сутра, како да штеде. Такође, учимо их и новинарству, јер нам је циљ да они и у том смислу што брже постану чланови наше редакције. Они су и даље веома стидљиви али се осећају много боље и сигурније зато што напокон, уместо да перу шофершајбне на семафорима, имају, како кажу, „прави посао” – објашњава Николета Косовац, из „Лица улице”.

Владимир Вукасовић

објављено у дневном листу “Политика”

• krkobabic
• socijalno preduzetnistvo