Бројеви нам никада нису били јача страна. Избегавали смо их кад год смо могли. Изгледа да су исувише једноставни за наш укус. За нешто што је, на пример, мерљиво као површина нечега, у усменим и писменим предањима, сазнавали смо да се квантификује, рецимо, као „дан орања“. Накнадне „експертизе“ (консултације са дедом, стрицем, ујаком, течом…) показале би да је то негде „око пола“ хектара. У земљи где се све означава са „око“ и „између“, чини се да једино знамо тачан број пензионера. У овом тренутку их у Србији има 1.606.729. Сви они, као и запослени којих има „око“ 1,8 милиона, део су система пензијско-инвалидског осигурања. Наравно, ни тај систем, као ни остали у транзиционим временима, не може да се извуче из загрљаја реформи. Са стране посматрано, огроман и тајновит, у деценијском мраку, налик прастаром тамном вилајету, коначно је дошао на ред. Самим тим, било је пуно посла за креаторе новог система. Но, како то код нас обично бива, укључили су се сви, што не чуди. Једини посао који у Србији цвета и за који се без изузетка сви отимају јесте бављење туђим послом.
Кренимо редом, уз нужна појашњења. На сцени су обичан мали човек и „ничији“ синдикати. Шта рећи о синдикатима, а да то буде смислено?! Обичног малог човека су деценијама, очигледно безуспешно, убеђивали да се назове „радним“. Пензију је видео и види као идеал – испуњење свих лукративних очекивања, што не би требало да чуди ако се зна да је његова идеја водиља била и остала „нико не може толико мало да га плати колико он мало може да ради“. За остатак света је то несхватљиво. Можда виц може да помогне (намењен је Црногорцима, али изум је наш). Дете (најчешће мушко) не жели да напусти мајчину утробу. Саплеменици га безуспешно убеђују. У очају, највиспренији даје предлог који се не одбија:
„Хајде, мали, бићеш пуковник“. Тајац… „У пензији?“ огласило се новорођенче и тим питањем дефинисало свој кључни животни циљ – бити у пензији.
Експерти (они који елаборирају већ давно и добро познате ствари), домаћи, зависни и независни, као и они страни дописни или путујући. Политичари – они који су на позицији, као и они који би то хтели да буду. И о једнима и о другима је већ све речено (или ми наивни само тако мислимо). Они који имају „све“, па и страх да не остану без „свега“. Наравно, ту је и публика – више од 1,6 милиона пензионера. Пристојна гледаност. У првом реду балкона су банкари ММФ-а. Банкари ко банкари желе да осигурају свој новац. Та весела и шарена дружина у разиграном „глувом колу“ препуном сугестија и предлога, очекивања и захтева, разбукталих емоција, од страховања до претњи, вија се бесомучно данима.
Био је тежак избор за креаторе новог система ПИО осигурања. Шта од свега узети, а шта не?! Добро је познат закон тамног вилајета: узео – не узео, кајаћеш се. Пресекли су и дали неко своје виђење – уштеде, закључно са 2020. годином, износиће 71,5 милијарди динара. Учешће издатака за пензије свешће се до 2015. године на прихватљивих 10,3 одсто бруто домаћег производа.
Али, пустимо пројекције. Оно што је битно за 1.606.729 пензионера јесте да се стечена права не укидају, нити се умањују, и да ће пензије до 2012. године пратити раст зарада у јавном сектору. Не мање битна за оне будуће, поготову оне који тек почињу да раде јесте јасна порука: пензија у државном систему осигурања не може више да буде идеал коме се тежи, али ни онима, пре свега из војске, полиције и државне управе, да се лако и неодговорно ослобађају сувишних, било прекобројних или неподобних.
Нова решења треба да потврди време. Једно је, међутим, сигурно – светло је упаљено. Вилајет ће још дуго бити вилајет, али бар осветљен. Довољно, за почетак.