На крају смо 2011.године и сумирања резултата. По чему ћете је Ви памтити?
По нечему што је многима промакло а то је да смо први пут у пензијском систему Србије у овој години имали три повећања пензија: прво јануарско, ванредно, затим су увећане најниже пензије као и значајно повећање пољопривредних пензија. Ову годину завршили смо с исплатом последње рате дуга земљорадницима. Њих готово 200.000 добили су у просеку око 30.000 динара. И још са два редовна усклађивања која су уследила у априлу и октобру, 2011. годину завршавамо са увећаним пензијама за преко 10 одсто.
Како објашњавате да међу онима који су на улицама протествовали није било пензионера?
Данас се доста тешко живи у Србији и то се нарочито односи на пензионере. Међутим, пензионери су и овога пута пре других схватили сву дубину економске кризе показујући висок степен стрпљења и солидарности, али истовремно и поверења за оно што смо обећали и урадили. Пензије су данас редовне, стабилне и што је најважније пензије се повећавају – усклађују у истом проценту са растом зарада у државном сектору што ову бројну категорију чини равноправном са запосленима у јавном сектору јер деле исту судбину. Истовремено у неким земљама ЕУ пензије су и умањиване. Просечна пензија у Србији данас је, рецимо, већа за 90 евра него у Бугарској земљи чланици ЕУ.
Са каквим се све проблемима суочавате у настојању да заштитите не само пензионере, већ све социјално угрожене, јер многи управо у тој категорији становништва виде простор за уштеде у буџету?
ПУПС је успео да овој готово двомилионској популацији врати достојанство у друштву. До 2008 године пензиoнере нико није ништа питао и то се сматрало нормалним. Одлучивало се у њихово име и против њихових интереса. Остајале су им само мрвице на столу. Да је тај начин размишљања и рада био доминантан говоре реакције на захтев ПУПС-а да се пензије ванредно повећају за 10 одсто у 2008. години. Наш захтев су лидери неких парламентарних странака и тзв експерти дочекали „на нож „ тврдећи да ће држава да банкротира ако се повећање изврши. Они су истовремено сматрали да су пензионери дужни да се жртвују зарад тзв међугенерацијске солидарности. Да смо овај захтев неких политичара и „експерата“ прихватили можете замислити какве би биле последице. Од њих су ту жртву тражили и они који су прве дане радног стажа уписали у политици или посланичким клупама. Сигуран сам да пензије у ове три године не би биле повећање за 24 процента да ПУПС није био у власти. А управо је тиме обезбеђен мир и социјална стабилност земље у читавом периоду дубоке економске кризе. Ми као државотворна и социјално одговорна партија, којој је то у основи програма, нисмо смели да дозволимо да се оствари та зла намера и зато ћемо увек штити све оне који управо од тих издвајања живе а неки и преживљавају.
Упркос притисцима, одбили сте да се заоштре услови за редовно пензионисање, подигне старосна граница за одлазак у пензију. О каквим је притисцима реч и како их објашњавате?
Либерални капитализам се не задовољава само остваривањем профита. Његов основни циљ је екстра профит, па макар и по цену коју треба да плате сви а нарочито социјално угрожене категорије грађана. То слепило је довело до финансијског краха који сада цела планета тешко подноси. Ако бих био ироничан рекао бих да би носиоци те идеје о остваривању екстра профита по сваку цену били спремни да се старосна граница за одлазак у пензију утврди тек пошто осигураник умре. У преговорима с представницима Светске банке и ММФ-а заједнички смо закључили да подизање старосне границе изнад 65 године сада није реално
Чини се да су при самом крају разговора с Вама и сами представници ММФ-а – за разлику од неких наших парламентарних странака – схватили да пензије више не могу да се смањују?
Свакој производњи основни циљ је потрошња, јер без тога производња не би имала никакав смисао. Ако платежно способну тражњу спустите до апсурда онда сте угрозили не само актере потрошње него и основу производње. Управо је то прави разлог прихватања мог захтева од међународних представника јер су схватили да се тиме угрожавају саме основе система.
Србија ће наредне године добити између 35.000 и 40.000 нових пензионера за које ће бити потребно обезбедити додатна средства у буџету?
То није ништа ново.То је редовна појава сваке године. При планирању потребних средстава за исплату пензија то се редовно планира и тако ће бити и следеће године.
Шта би, по Вашем мишљењу, на дужи рок могло да поправи финансијски и институционални положај Фонда ПИО?
Прво је стварање услова за убрзано запошљавање нове радне снаге што би променило однос броја запослених и пензионера. Друго: законом уређен фискални систем, обавезна и приоритетна наплата доприноса од свих корисника: од најситнијег занатлије до великих система. Треће: свођење сиве економије на најмању могућу меру и њено увођење у легалне токове, како оне која се дешава на улици тако и оне која се одвија у предузећима. Неопходно је такође укидање вансистемских привилегија као што су специјалне, изузетне пензије на терет система ПИО које нису покривене доприносима. Пензијски систем као превасходно економску категорију треба ослободити разних социјалних давања и пребацити их у систем социјалне заштите и социјалне помоћи.
У вашој надлежности је дуго нерешено избегличко питање?
Неподељено је мишљење да је Србија у протекле три године учинила велики напредак у помоћи и решавању драматично тешке ситуације избегличке популације. Пробудили смо интересовање међународне заједнице, али и држава региона, да се заједнички ангажујемо око решавања овог проблема. На првој Међународној конференцији у Женеви 2008. године успео сам личним ангажовањем да проблем који постоји дуги низ година према тој рањивој популацији покренем са мртве тачке. То је имало за резултат одржавањем Министарске конфереције на регионалном нивоу, као и нове Међународне конференције у Женеви, која је претходила Министарској конференцији која је недавно одржана у Београду, са циљем да се припреми Донаторска конференција која ће бити одржана следећег пролећа. У оквиру тог пројекта предвиђено је да Србија добије донације у износу од 335 милиона евра. Наравно ми ћемо и поред тога наставити с борбом да се остваре и остала права избеглица која нису обухваћена средствима овог пројекта. Мислим да то ипак није мали корак!
Недавно је представљен Нацрт Закона о социјалном предузетништву, који је донет у координацији са Вашим кабинетом. Социјално предузетништво је један од најхуманијих и најјевтинијих начина да се што већем броју људи обезбеди посао. Да ли и код нас?
Социјално предузетништво је облик социјалног запошљавања који је дубоко укорењен у пракси више земаља Европе и има изузетно добре резултате. Велики број социјално угрожених људи се на тај начин запошљава и себи обезбеђује егзистенцију. Треба међутим напоменити да то није само хуманитарни приступ већ има шири друштвени интерес чиме се људи укључују у одређене друштвене токове али и економске, јер учествују у производњи одређених добара и вршењу услуга. Тај систем је у нашој земљи некада успешно функционисао а данас неке економски најнапредније земље кроз социјално предузетништво остварују и до 10 процената бруто домаћег производа што значи да овај предлог и наша иницијатива има дубоку економску оправданост. То је нешто на чему ћемо инсистирати и од чега нећемо одустати јер овде није реч о политичком и партијском питању већ пре свега судбини стотине хиљада људи којима је приватизација наменила исто оно што и пензионерима пре 2008. Наравно цео пројекат о социјалном предузетништву дали смо на јавну расправу како би се добило мишљење и подршка најшире јавности а тиме и омогућила најбоља решења.
интервју др Јована Кркобабића дат “Глас осигураника”