Министар Кркобабић, академик Шкорић и професор Марковић: РИБАРСТВО – ИСПЛАТИВ ПОСАО КОЈИ ОДОЛЕВА ВРЕМЕНУ

Министар Кркобабић, академик Шкорић и професор Марковић: РИБАРСТВО – ИСПЛАТИВ ПОСАО КОЈИ ОДОЛЕВА ВРЕМЕНУ
фото: Зоран Марковић

Копредседници Националног тима за препород села Србије министар Милан Кркобабић и академик Драган Шкорић одговарајући на питања заинтересованих за улагање у рибарство, а после консултација са врхунским стручњаком у тој области професором Зораном Марковићем, чланом Националног тима за препород села Србије, поручују повратницима да улагање у рибарство може да буде веома исплативо. На просторима данашње Србије, рибарство је било значајан начин доласка до хране још из периода праисторијских људи, који су између 35.000 и 20.000 године пре нове ере познавали удицу и бодљикави харпун. Риба је намирница будућности, како због својих нутритивних и превентивних вредности (за кардиоваскуларне, канцерогене и друге болести), тако и због чињенице да Србија располаже огромним ресурсима за гајење слатководних врста риба.

Рибарство у Србији се одвија кроз аквакултуру – гајење риба, рибарство отворених вода и прераду риба. Аквакултура се реализује у топловодним (шаранским), хладноводним (пастрмским) рибњацима и РАС системима (рециркуларни системи за производњу рибе). Производња рибе у последњој деценији варира између 7.278 тона 2017. године и 13.013 тона у 2011. години. Према количини производене рибе Србија је негде у средини у поређењу са чланицама ЕУ, а мању производњу од Србије има 12 чланица ЕУ.

Просечна потрошња рибе у Србији по глави становника је 5-6 кг по званичним (односно 7 кг по незваничним) подацима, што је 3-4 пута мање од европског и светског просека. Укупна потрошња рибе у Србији последњих година креће се између 35.000 и 50.000 тона годишње. Увоз рибе бележи стални раст. У последњој деценији се кретао од 23.336 тона (2008.) у вредности од 69 милиона долара, до 36.089 тона (2018. године) у вредности од 102 милиона долара. Извоз рибе из Србије углавном је базиран на рибљим прерађевинама (и то на преради увезене морске рибе) и последњих година бележи значајан раст, од 697 тона у вредности од 4,1 милион долара 2012. године, до 2.095 тона, извезене 2018. године у вредности од 17,5 милиона долара.

Министар Кркобабић посебно наглашава неопходност повећања производње риба и удруживања у специјализоване рибарске задруге:

„Србија би поново могла да буде велики извозник кавијара као пре више деценија, када је у САД и друге земље годишње извозила 2-3 тоне тог специјалитета по цени од 900 долара за килограм и остваривала приход већи од 2,5 милиона долара. Кладовски кавијар се вековима служио и на европским дворовима. Због изградње две ђердапске хидроелетране, шансу данас има неготински кавијар. Риба и рибљи специјалитети у већој мери могу да буду занимљива и исплатива понуда и у јеловнику пољопривредних газдинстава које се баве сеоским туризмом. Чињеница да се три четвртине рибе коју конзумирају грађани Србије увезе и за то држава издваја огромна финансијска средства указује на неопходност повећања производње, чиме би се издвајања за увоз слатководне рибе смањила за око десет милиона долара годишње! Ресурси су велики: само у Војводини је више од 100 000 хектара које се не могу користити за друге намене, а погодне су за изградњу шаранских рибњака. Производња рибе у Србији, према стручним проценама, може да се повећа за 100 одсто, уз добро осмишљен извоз прерађевина од слатководне рибе.“

Кркобабић наглашава да морамо подстицати удруживање, јер Србија данас има свега три специјализоване рибарске задруге.

Професор Марковић истиче да у Европи постоји огроман дефицит од преко 1,5 милиона тона рибе и да стално расте њена конзумација у Европи и свету. А у Србији постоје велики неискоришћени расположиви водени ресурси (реке, потоци, језера, канали, подземне воде), а поседујемо и сировине: пшеницу, кукуруз, јечам, соју за производњу хране за рибе. Велики су капацитети и за производњу екструдиране хране за рибу.

Пољопривредно рибарско газдинство своју егзистенцију могло би да обезбеди производњом најмање 10 тона рибе: то се у условима пастрмске производње може остварити на површини од 250 м2, односно 5 хектара шаранског рибњака (у полуинтензивној производњи), или 1,5 хектара у интензивној производњи. Висина улагања су са знатним варирањима, што зависи од конфигурације терена, квалитета земље, близине извора за водоснабдевање, близине пута и могућности „качења“ на електро мрежу, врсте материјала од којих се гради… Уложена средства у изградњу рибњака се могу вратити за 4 до 6 година.

фото: Зоран Марковић

Број регистрованих рибњака је 149, од чега 77 шаранских, 68 пастрмских и 4 рибњака (РАС система) за гајење кечига. Број регистрованих пољопривредних газдинстава за производњу риба је 518, од којих само рибе гаји 126 газдинстава, док се 392, поред рибарством, баве и ратарством, воћарством, сточарством. У производњи риба са више од 90 процената доминирају шаран и калифорнијска пастрмка. Поред ове две врсте, гаји се: сом, смуђ, штука, бели и сиви толстолобик, бели амур, бабушка и лињак на шаранским рибњацима и поточна пастрмка, младица и липљан на пастрмским рибњацима, као и кечига и сибирска јесетра у РАС системима. У излову из отворених вода од 50-так врста које се изловљавају, доминирају: шаран, сом, смуђ, штука, бели и сиви толстолобик, бели амур, деверика и бабушка.

Укупне површине под шаранским рибњацима у последњој деценији варирају између 6.492 и 8.940 ха (незванично око 14.000 ха), а под пастрмским рибњацима између 33.255 м2 и 81.411 м2 (незванично око 14 ха). Чак 98 процената шаранских рибњака је лоцирано у Војводини, а пастрмски у брдско планинским подручијима централне Србије, пре свега у западној, источној и јужној Србији. Привредни излов рибе из отворених вода (великих река: Дунава, Саве и Тисе) обављају привредни рибари, којих има између 295 и 388.

Како наводи академик Шкорић, према расположивим ресурсима, уз добру организацију и подршку државе, Србија у шаранском рибарству врло брзо (за две деценије) може постати оно што је Норвешка у салмонидном (пастрмском) рибарству. Норвешка производи више рибе него све земље ЕУ заједно.

Национални тим за препород села Србије препоручује повратницима и свим другим заинтересованим грађанима да улажу у рибарство, затим да се удруже у постојеће или оснују специјализоване рибарске задруге и на тај начин омогуће својим породицама пристојну и сигурну егзистенцију. За све заинтересоване, уз савете како се могу удружити, Национални тим за препород села Србије организоваће стручне посете успешним рибњацима као што су: Рибњак у Рогачици код Бајине Баште, у Скржутима – ободи Златибора, „Риботекс“ у Горњој Трешњици, “Капетански Рит” Кањижа, “БиоФиш” – рибњаци у Сомбору и Бачу, ДТД Рибарство – Јазово, Центар за рибарство и примењену хидробиологију „Мали Дунав” Пољопривредног факултета у Београду – Гроцка, у оквиру кога је и Насеље праисторијског рибара, чији је творац и руководилац професор Зоран Марковић. Иницијатива за оснивање рибарске задруге стигла је од аласа из Голупца, а све специјализоване рибарске задруге ће моћи да конкуришу за подстицајна средства у оквиру пројекта „500 задруга у 500 села“.