Министар Кркобабић, академик Шкорић и магистар Миленковић: И ГЉИВЕ ДОНОСЕ ДОБРУ ЗАРАДУ

Министар Кркобабић, академик Шкорић и магистар Миленковић: И ГЉИВЕ ДОНОСЕ ДОБРУ ЗАРАДУ

Копредседници Националног тима за препород села Србије министар Милан Кркобабић и академик Драган Шкорић одговарајући на питања повратника који желе да улажу у гајење гљива, после консултација са врхунским стручњаком за ту област магистром Иванком Миленковић, чланом Националног тима за препород села Србије, поручују да улагање у производњу gljiva може да буде исплатив посао.

Гљиве су велика група разноврсних организама које чине посебно царство живог света Mycota, различито од биљака, али и од животиња. Одређене врсте гљива људи употребљавају као храну користећи њихова плодоносна тела која сакупљају у природи или их узгајају. Царство гљива броји милионе врста и без њих живот би био незамислив, јер се гајењем гљива решава проблем природног отпада: оно што је отпад у једном процесу производње, у другом је сировина. У свету се узгаја свега око 100 врста јестивих гљива, највише на Далеком истоку. Код нас је озбиљнији узгој само шампињона и буковаче и врло ретко ши такија. Шампињони су најпопуларније гајене гљиве које једино потичу из Европе, све остале су са тла Далеког истока, пре свега из Кине.

Према информацији Привредне коморе Србије, Републички завод за статистику Републике Србије не прати производњу печурака у заштићеном простору. На основу грубе личне процене мр Иванке Миленковић, базиране на процени производње компоста за производњу шампињона, годишња производња у Србији, износи 3.500-4.000 тона шампињона. Према подацима Завода за заштиту природе Србије, у 2017. години је, захваљујући добрим временским условима, сакупљено 9.441 тона печурака из природе, а 2018. године 9.203 тоне, што је три пута више у односу на 2015. годину, када је сакупљено svega 2.896 тона.

У периоду 2015-2019. година, Република Србија је просечно годишње извозила печурака у вредности од око 5,2 милиона евра и то на тржишта: Италије, Немачке, Швајцарске, Аустрије. Највећи удео у извозу имају печурке које се сакупљају из природе и то: лисичарке свеже и расхлађене, вргањи свежи, расхлађени и сушени. Током 2017. године Србија је само у Руску федерацију извезла 3.647 тона и инкасирала 4,3 милиона евра, највише извозом печурке рода Agaricus. Увоз печурака је неопоредиво мањи: Србија на годишњем нивоу увезе око 20 т печурака. У 2019. години за увоз печурака је плаћено више од 70.000 евра. Печурке рода Agaricus се највише увозе из Хрватске, док се лисичарке увозе из Бугарске.

Министар Милан Кркобабић посебно наглашава да своју шансу за заснивање исплативе производње гљива, будући и садашњи произвођачи могу да увећају ако се удруже у задруге:

„Подаци да је извоз печурака Србије већи за чак 75 пута од увоза делује оптимистички. Али, чињеница да највећи део нашег извоза чине гљиве сакупљене из природе и да количина тих гљива драстично варира из године у годину у зависности од временских услова, јасно нас упућује на закључак да у Србији постоје неискоришћени ресурси за производњу гљива у контролисаним условима. На путу до коначног успеха и добре зараде наши домаћини би требало да се удруже у специјализоване печуркарске задруге, у којима ће имати истинску шансу да гљиве прерађују и малим допадљивим паковањима освајају европско и светско тржиште. Само удружени ће моћи лакше и брже да купе дехидратор, који ће им помоћи да продуже рок трајања шампињона, бирају купца и не зависе од накупаца и прекупаца.“

Др Борис Иванчевић, саветник у Природњачком музеју Србије подсећа на осамдесете године 20. века, када је тадашња Југославија била извозник бр. 1 сушених вргања на свету, а највећи део је долазио управо из Србије – највише из јужних, али и из других области, Шумадије и западне Србије. Најважније врсте које се прикупљају су: вргањ, лисичарка, неколико врста млечица, црна труба и зачинска врста вилински клинчић. Постоје и подземне гљиве које се у Србији све више сакупљају уз помоћ посебно дресираних паса. То су надалеко чувени тартуфи, који се могу производити на полувештачки начин на плантажама са посебним садницама дрвета, чији се род може очекивати након 8-10 година. Ипак, наглашава др Иванчевић, прикупљање гљива из природе у комерцијалне сврхе не може обезбедити егзистенцију пољопривредног газдинства, првенствено због варирања у количинама које се могу сакупити различитих година, као и варирања њихових цена.

Да производња јестивих гљива у контролисаним условима, која није радно захтевна делатност,  може да буде исплатива за пољопривредно газдинство у Србији, илустрије нам мр Иванка Миленковић, високоспецијализовани стручњак за гљиве, која је знање стицала на универзитету Вагениген у Холандији. Сада је на челу едукативно-производног центра „Еко фунги“ у Падинској скели, који сваке године посети 30-ак студената из целог света, највише из: Јапана, Тајвана, Канаде, Африке, земаља ЕУ – Холандије, Белгије, Грчке, Хрватске… Студенти долазе да виде складан спој нискобуџетних техничких и технолошких решења уз високу примену знања, који у заокруженом процесу производње, почев од компоста до дехридрираних шампињона, даје квалитет и доноси зараду. О томе сведочи органска производња око 100 тона сирових шампињона годишње (на око 1.700 м2 са укупно 12 запослених) и 30 тона буковаче, од чега се произведе 8-10 т дехидрираних шампињона и око 2 т буковаче. И све се то извезе у Данску и Белгију, а очекује се извоз у Кувајт и Велику Британију.

Према речима мр Миленковић, четворочлано пољопривредно газдинство у Србији у постојећем простору може да има одрживу производњу шампињона на површини од најмање 400 квадрата (ради обезбеђења 4 гајне јединице од по 100 м2) за шта је неопходно уложити око 67.000 евра. Од тога око 16.000 евра је потребно инвестирати у системе за вентилацију и климатизацију, који морају да буду инсталирани на једном месту, затим око 10.000 евра у сталаже (чија висина зависи од висине објекта, а обично се креће 3-4 нивоа) и око 4.000 евра за изолацију, осветљење и ситне грађевинске радове – чиме укупна инвестиција за опремање објекта износи око 30.000 евра. На то треба додати и варијабилне трошкове: за обезбеђивање неопходних 200 тона компоста годишње потребно је уложити још око 20.000 евра, чиме улагања прве године достижу око 50.000 евра. Још 17.000 евра неопходно је за куповину 80 м3 покривке, електричну енергију, воду и рад четири радника. На примеру пољопривредног газдинства чланови газдинства уместо за месечну плате раде за заједничку добит на крају пословне године. За куповину дехидратора неопходно је уложити још 30.000 евра.

Од 400 м2, у пет турнуса годишње који се обнављају на 2-2,5 месеца, може се очекивати годишња производња око 40 тона шампињона. Домаћинство свој оптимални модел пословања може наћи ако шампињон продаје самостално на зеленим пијацама или малопродајама, чиме може да оствари цену од око 1,8 евра за килограм (већу цену за око 0,5 евра/кг у односу на велепродајне). Према речима мр Иванке Миленковић реално је очекивати враћање уложеног за око три године.

Према калкулацији Института за економику пољопривреде (ИЕП) коју нам је доставио директор те установе проф. др Јонел Субић, варијабилни трошкови у производњи шампињона износе 19,79 евра/м2, док су укупни приходи 41,38 евра/м2. Бруто зарада је 21,59 евра/м2, што на површини од 400 м2 износи 8.636 евра. За подрумско гајење шампињона на 250 м2 где је ангажован рад два члана газдинства, потребно је уложити 19.780 евра, годишња бруто добит износи 21.827 евра (бруто добит по 1 евру уложеног капитала је 1,10 евра), а рок враћања капитала: 1 година и два месеца. Према калкулацији ИЕП, инвестиционо улагање у програм узгајања буковаче у пластенику на 100 м2 неопходно је уложити 2.538 евра, годишња бруто добит је 1.269 евра (бруто добит по 1 евру уложеног капитала: 0,50 е), а уложени капитал се враћа за две године и један месец.

Академик Драган Шкорић изражава задовољство што је едукативно-производни центар „Еко фунги“ успоставио сарадњу са Фондом УН на универзитету у Токију и да је то добар пример споја науке и праксе за садашње и будуће одгајиваче гљива. Посебно наглашава значај органске производњe и чињеницу да је исплативо прерађивати гљиве, а не продавати их сирове.

Национални тим за препород села Србије позива повратнике и све друге заинтересоване грађане да улажу у производњу гљива, да оснују пољопривредно газдинство и да се удруже у специјализоване задруге за гајење гљива, које ће моћи да конкуришу за подстицајна средства у оквиру пројекта „500 задруга у 500 села“. За све заинтересоване ће бити организоване стручне посете успешним печуркарским производним центрима, уз савете о томе како се удружити у задругу.