„Расподела пара којих нема — 2011: Између социјалне правде и економске ефикасности“

Центар за демократију је у уторак, 22. фебруара 2011. године, у сарадњи са Фридрих Еберт фондацијом, у оквиру пројекта „Демократски политички форум“, одржао дебату: „Расподела пара којих нема – 2011: Између социјалне правде и економске ефикасности“.

Економски раст, повећање производње, продуктивности и извоза, могу да побољшају животни стандард и егзистенцију у Србији док ће нереално повећање плата и пензија повећати тражњу, буџетски дефицит и инфлацију, оценили су данас учесници ове дебате.

Тема је добра, али шта је навело господина Мићуновића на овакву тему. Да ли је случајно или је она произашла? Имамо земљу у којој се они који раде дуги низ година руководе једном основном максимом: нико не може толико мало да ме плати колико ја могу мало да радим. То је прво и основно. Друго је, гледам послодавце и видим да су овде у мањини и они су увек у мањини и они су ретка зверка, извињавам се на термину. Они су имали идеал тзв. позитивне нуле. Кад имаш прве и друге, наравно резултат је пара којих нема и како да их поделимо. Мислим да му је тема била потпуно логичан закључак кад узмемо у обзир ове две ствар.

Срећем на београдским улицама прецизно 10.800 корисника народних оброка у кухињама, то је реалност Србије. Срећем 40% људи корисника социјалне помоћи који не знају да имају право на материјално обезбеђење породице у износу од 5.900, 00 динара и толико оних несрећника не знају да имају право на дечији додатак. Наравно, како поделити паре? Ми их овде нити ћемо делити ни данас нити сутра нити било кад. Људи који имају новац ће га делити на неком другом месту, скровитом месту и знају веома добро како ће га делити. Тема, односно поднаслов који каже – привредни раст, ефикасност и социјална правда. Да ли је то дилема? Не бих рекао. То су две различите ствари. Привредни раст може и јесте искључиво средство. Не може бити циљ једног друштва, може бити циљ једног производно пословног система, неспорно, али циљ једног друштва поготово у 21. веку мора да буде утемељена социјална правда. Данас сам због тога и дошао овде, дошао сам, јер срећем на београдским улицама прецизно 10.800 корисника народних оброка у кухињама, то је реалност Србије. Срећем 40% људи корисника социјалне помоћи који не знају да имају право на материјално обезбеђење породице у износу од 5.900, 00 динара и толико оних несрећника не знају да имају право на дечији додатак. Ми све знамо овде, а они не знају једну баналну ствар, да за троје деце може да добије 6000 динара. Сад се враћамо поново на ту исту дилему.

Заменик градоначелника Београда Милан Кркобабић

Наравно, привредни субјекти морају да се развијају и они не могу бити центри социјалних давања. Један наш привредник ми личи на мало усуканог мачка који иде кроз шипражје и покушава да оде у комшијско двориште и ако га оптеретимо разним стварима укључујући социјална давања, бојим се да ће му глава постати телећа, а кажу пре Филипа Котлера да не приличи мачку телећа глава.

Неће моћи да пређе у суседно двориште кроз врљике, заглавиће се и остаће ту везан. Ослободимо привредне субјекте да раде, да брину о ефикасности, а држава нека ради свој део посла, нека та фискална политика буде ефикасна. Не мора да буде лабава, то су из ММФ рекли и указивали су на то, лабава је. Имамо ми и синтетички порез, имамо и прогресивну пореску стопу, има гомила тога. Све је то и смишљено и измишљено и написано. На нама је да применимо.

Ослободимо привредне субјекте да раде, да брину о ефикасности, а држава нека ради свој део посла. Имамо ми и синтетички порез, имамо и прогресивну пореску стопу, има гомила тога. Све је то и смишљено и измишљено и написано. На нама је да применимоСада, у овом моменту, да ли одређена групација људи може да чека? Нећу да вас замарам бројем, али је ово врло битан број. Ови који се баве статистиком то знају боље од мене, 20% становништва ове земље је старије од 65 година. Ако им кажемо, кроз пет година ћемо дићи привредну активност тако и тако, БДП такав и такав, а знамо да је просечан људски век за мушкарце 69 година, ако се не варам, исправите ме. Колико је тренутно? То значи да нам план дужи од десет година за те људе не значи ништа, групо причам. Враћам се на оно што сам хтео да кажем, постоје друштвени слојеви којима је помоћ неопходна одмах. Постојеће пензије и постојеће плате јесу мале и јесу недовољне, али су и пензије и плате и оне постоје. Има људи, понављам, који немају ни једно ни друго. Ту држава, ту локална заједница мора да интервенише.

Целокупан напор ове Владе мора да иде у правцу да се привредни субјекти максимално растерете, да се оставе себи, а да огроман број становништва који буквално вапи за том помоћи добије је што пре.

Пример Београда, шта радимо конкретно, ако ми дозвољавате још, да смо управо те ствари лоцирали и помоћ иде онима којима је најпотребнија. Нема потребе да говорим у којим вредностима се крећу јавне набавке, колико ту може да се уштеди, шта све може да се уради и целокупан напор државе, Министарства финансија и ове Владе мора да иде у правцу да се привредни субјекти максимално растерете, да се оставе себи, да буду у потпуно равноправном положају са свим оним што данас имамо на привредној сцени, а да огроман број становништва који буквално вапи за том помоћи добије је што пре. Помоћ има смисла само кад стигне на време. После тога она нема смисла. Тиме бих и закључио, привредни раст, привредна ефикасност и социјална правда су потпуно различити појмови. Једно је идеал коме се тежи, а друго је средство.

Коментари су дозвољени 30 дана по објављивању чланка. Ако желите да нам се обратите, пишите нам.

Подели на Фејсбуку

Facebook Share

Tweet

Google Buzz